Kada je naš najmladji sin imao šest godina, upisali smo ga u prvi razred osnovne škole. Za nas iz Srbije je to bilo normalno, ali ovde u Švajcarskoj deca ne kreću u školu pre sedme godine. Pošto nam je sin prošao sve testove, uprkos direktorovom upozorenju da bi trebao još da ide u zabavište, da treba još da se igra, da bude još zreliji, nismo odustali od naših namera. Govorili smo: što pre da krene u školu, više će da nauči, biće bolji djak i slično, sve onako kako smo naučili u našem "domaćem" školskom sistemu. Jer u tom sistemu najmanje se obraća pažnja na želje i potrebe deteta. Veoma dobro se zna šta žele učitelji od djaka, kao i koje su želje i očekivanja roditelja od svoje dece. Deca postaju instrument u rukama roditelja i učitelja. Samo se deca ne pitaju ništa. Deca treba da se podrede željama roditelja, učitelja, sistema. Deca treba da su poslušna, da rade uvek ono što im se kaže, da nemaju svoje želje, da nemaju svoje pravo na slobodno vreme, treba da pokažu rezultat i to je sve. Tada su odrasli zadovoljni i ponosni na svoje učenike, na svoju decu. Roditelji formiraju decu po svojim idolima, prema zahtevima sistema društva. A da li se neko od njih upita kako je deci?
U prvom razredu osnovne škole u Švajcarskoj, učenici imaju šest predmeta sve do petog razreda. Od petog razreda imaju sedam predmeta, od sedmog razreda imaju osam predmeta sve do kraja osnovne škole. U prvom razredu nema ocena, a do kraja školovanja ocene su više opisnog karaktera, iako se dele i ocene od 2 do 6. Bez obzira na pol, na ekonomski status, na poreklo svako dete dobija jednaku šansu da najbolje pokaže i iskoristi svoje veštine. Ovde se govori: Nema glupog učenika, nego nesposobnog učitelja. Razvijaju potencijal svakog pojedinca, daju više podrške slabijim učenicima, na taj način iskoriste i razvijaju veštine i potencijal svakog pojedinca.
Razredi nemaju puno dece, otprilike 15 učenika ima u jednom razredu. Stolovi sa stolicama su poredjani u polukrug, tako da svako vidi svakoga. Niko ne sedi nikome iza ledja. To je mesto gde decu uče smislu života, uče ih zajedništvu, deca nauče tamo da su nam potrebna. Decu nauče da kuvaju, da se bave kreativnim poslovima i sportu. Naučni predmeti nisu sve što je potrebno deci. Njima treba mnogo više.
Škola je mesto gde treba da nauče i osete da su nam potrebna, tamo se nauče zajedništvu, uče decu smislu života. Ove škole jednako su važne za sticanje dobre predstave o samima sebi, nauči se koliko je važno razumeti druge ljude i voditi brigu o njima.
Školska godina u Srbiji počinje u septembru, u Švajcarskoj sredinom avgusta. U Srbiji letnji raspust počinje sredinom juna, ovde početkom jula. Ovde učenici imaju više raspusta ( 1.letnji, 2.jesenji, 3.božićni, 4.sportski-u februaru za zimske sportove, 5. uskršnji). Nastava je uvek pre podne i počinje u 8:20 sati. U 11:45 sati je uvek pauza za ručak do 13:30 sati. Učenici skoro da nemaju domaći zadatak. Za weekend i za raspust NIKADA nemaju domaći zadatak. Učitelji smatraju da su učenici dovoljno aktivni u školama, zato neće da im oduzimaju dragoceno slobodno vreme od detinjstva. U Švajcarskoj samo oni mogu postati učitelji, koji imaju izvanredno znanje i koji imaju odlične psiho-fizičke sposobnosti za rad sa decom. Švajcarci smatraju da kvalitetan nastavnički kadar čini tri četvrtine uspeha. U Švajcarskoj učenici doživljavaju svoje nastavnike kao prijatelje. Oni su veoma bliski, poveravaju im svoje tajne, zajedno uče, razmenjuju mišljenja. U ovim školama nema "mi" i "oni", nego je to proces obrazovanja koji spaja učenike i nastavnike u svom cilju, u pripremi za život. Osnovna škola traje 9 godina.
Ovde ne postoji recitacijski sistem nastavnog procesa, kontrolni, pismeni (nikada nisu imali), nema kazne, nema straha od ocene. Bitno je da su učenici aktivni. Fokus u švajcarskim školama nije na ocenjivanju, nego na sticanju znanja. Učenici nauče u školama da čovek uči dok je živ, zato učitelji već od nižih razreda podstiču učenike da im se rodi radost učenja i želja za znanjem.
Ako je neki učenik slabiji iz nekog predmeta, ili je nedovoljno zreo, roditelj ima pravo da zahteva da mu dete još jednu godinu pohadja isti razred. Bez obzira što dete ima dobre ocene, možda je opterećen ili više umoran. Ovde nije sramota tako nešto, šta više, Švajcarci smatraju da je to inteligentna odluka, jer je to u interesu deteta. Na učenike se ne vrši pritisak.
A u srpskim školama, gde su stariji sinovi i mi završili školu, akcenat je na ocenama, na testovima, na kontrolnim zadacima, na pismenim zadacima, na domaćim zadacima, na ispunjavanju normi, slepom držanju planova i programa. Sve to dovodi do toga da učenici doživljavaju stresove, strah, bolesti, loš odnos prema školi i prema nastavnicima.
U švajcarskim školama ne postoji dva identična razreda, jer svaki razred ima svoje metode, svoj način rada. Atmosfera u učionici je opuštena, ali sa disciplinom. Učitelji i učenici često jedu zajedno, razgovaraju na istom nivou. Učitelji su prijatelji i vodiči kroz učenje, a ne predavači i kritičari. Naravno i ovde postoje testovi, da se vidi kako napreduju. Sve škole su jednako dobre, pa roditelji ne moraju da razmišljaju u kom delu grada ili mesta žive, da bi im deca išla u dobru školu.
Roditeljski sastanak se održi na početku školske godine i tada su svi roditelji prisutni-i otac i majka. Tada se govori uopšteno o novoj školskoj godini. Godišnje jednom svaki roditelj zajedno sa svojim detetom ima sastanak sa učiteljom i tada se dogovara, diskutuje o napretku deteta u učenju i o motivaciji, kao i o zajedničkom životu u školi sa ostalima. Svaki učenik ima pravo da kaže svoje mišljenje, kao i svaki roditelj, a ne samo učitelj.
Učenici nauče da kuvaju, da prave hleb i kolače, sami odlaze da nabave potrebne namirnice. Svako nauči da šije, šrtika i hekla, kao i druge poslove. Mogu sebi sašiti nešto od garderobe. Učenici u školi prave sebi pisaće ili radne stolove za kućnu upotrebu, ili drugi komad nameštaja po želji učenika.
Učenici odlaze na farme i rade tamo, pomažu i spavaju na otvorenom makar jednu noć, sve to u sklopu nastave.
Svake godine bar nedelju dana provedu u brdima bez školske torbe. Ako je takmičenje u sportu, bez obzira na vremenske prilike, takmičenja se održavaju. Ne otkažu se zbog lošeg vremena.
I još nešto veoma bitno. U Švajcarskoj ni jedan roditelj ne kupuje svojoj deci udžbenike, jer ni ne postoje u knjižarama. Ne kupuju ni sveske, ni olovke, ni bojice, ni lenjire itd. Udžbenici se nalaze u školama, kao i sveske, olovke, bojice i ostali materijal koji je potreban za školu. Knjige i sveske ostaju u školi, tako da se u školskoj torbi nalazi jedna mapa sa aktuelnim radnim listovima ( 1-2 komada), užina i voda. Knjige mogu da se ponesu kući, ali se ne moraju.
Roditelj ima pravo da nazove učitelja ili da pošalje e-mail, ako oseti da za to ima potrebe. Roditelj ima pravo da prisustvuje bilo kom času u školi. Učenik ima pravo da ravnopravno diskutuje, da se dogovara, da razgovara o problemima sa učiteljom.
Sigurno postoji problem i u švajcarskim školama, ali se teži da se problemi eliminišu. U odnosu na braću, koji su u Srbiji završili škole, mladji sin nije morao da pesmice uči napamet, nije imao pismene zadatke, nije učio logaritam i trigonometriju, hemijske formule, niti morao znati formule iz fizike i mnogo toga. Ali je naučio na zajedništvo, na razumevanje drugih, naučio na važnosti razumevanja drugih, i stekao samopouzdanje, naučio da ceni ne samo druge, nego i sebe samog. Naučio je da je svaki čovek različit, ali i da svaki čovek ima vrednosti. Naučili su da nema sebičnosti, svi su učili jedni od drugih. Posle škole su imali vremena za igru, jer kako kažu, deca koja nemaju vremena da se igraju, ne mogu ni da uče. Švajcarci vole da osamostaljuju svoju decu, pa posle škole se druže, postoje bezbroj sportskih klubova, muzički klubovi itd. koji su povoljni za roditelje. On od prvog razreda srednje škole u torbi nosi samo jedan lap-top. Ne znam koliko je to dobro, ali svoj rad direktno šalje na e-mail učiteljima uveče u deset ili jedanaest sati. Dobro napreduje, zadovoljan je, raspoložen odlazi i dolazi iz škole. Kaže da je srećan, što za mene znači da je naučio lekciju.
